Vanja Bulić

//Vanja Bulić

Život kao pobeda na preferansu

Vanja Bulić je pre svega čovek i to ne samo formalno, kao vi i ja. On je čovek i po, ljudina, takoreći. Srdačan, pošten, vredan, veseo i duhovit, Bulić je poznat po tome da ne pravi razliku među polovima, među godištima, među radnim statusima. Čitave televizijske ekipe, sa sve šoferima, koje su dolazile da ga snimaju, umeo je da vodi na ručak. Na svoje književne promocije zove lično, redom, sve one koji mu u životu znače, a na tim istim promocijama možete da sretnete ogroman broj međusobno potpuno različitih lica, iz najrazličitijih sfera života, pa čak i onih koje se u javnim nastupima nalaze na suprotstavljenim stranama. Svima njima je Vanja Bulić, makar tih pedesetak minuta, najmanji zajednički sadržalac. Njegove književne večeri ne mogu da se zamisle bez kolačića, rakije, vina i pre svega mnogo smeha – zaštitnog znaka ovog beogradskog, ili možda bolje reći novobeogradskog šmekera.

Čitav radni vek proveo je kao novinar u pisanim i elektronskim medijima. Za televiziju je uradio više od dve i po hiljade jednočasovnih emisija, a pisao je za gotovo sve prestižne listove nekadašnje Jugoslavije. Radio je dokumentarne filmove Državni radnik i Crveni barjak Filipa Filipovića, scenarista je tri TV serije: Jugovići, Javlja mi se iz dubine duše i Drugo stanje. Koscenarista je dugometražnog filma Lepa sela lepo gore i scenarista filma Drugo stanje.

Obiman književni opus započeo je 1995. godine i do danas je objavio mnoštvo dela: zbirke priča Kako sam gajio blizance, Sto bisera, Istorija u krevetu, Muškarac u izvesnim godinama i Zašto Bog nema auto, kao i romane Tunel – lepa sela lepo gore, Ratna sreća, Zadah belog, Vrele usne, Parada strasti, Drugo stanje, Oko otoka, Šole, Simeonov pečat, Jovanovo zaveštanje, Dosije Bogorodica, Devedesete (u kojoj se nalaze njegova četiri romana objavljena devedesetih), Teslina pošiljka i Viza za nebo. Priredio je dnevnik iz Haga Veselina Šljivančanina Branio sam istinu, a napisao je i romansirane biografije glumaca Petra Božovića i Marka Nikolića. Formalno je u penziji, ali i dalje snima televizijske emisije i piše barem knjigu godišnje. Muž je Slađanin, a zajedno s njom roditelj Dušana, Ivana i Ognjena. Član je Udruženja novinara Srbije i Udruženja književnika Srbije. Odbojkaš. Roker. Ateista. Socijaldemokrata.

Razgovorali smo u njegovom stanu na Zvezdari, koji bi vam sigurno delovao poznato, s obzirom na to da Vanji Buliću dnevna soba poslednjih petnaestak godina istovremeno služi i kao scenografija za televizijske emisije koje vodi. Bulićeva radna soba, s druge strane, nije na izvol’te. Nalazi se u najudaljenijem ćošku stana, skrivena od zvukova i znatiželjnih pogleda, spremna za pisanje novih knjiga, što je u Bulićevom slučaju neprekidan proces. Dočekao me je glatko obrijan, kao da je na odsluženju vojnog roka, s osmehom školskog šereta, što je, kažu, i bio, te u fizičkoj formi na kojoj bi mogli da mu pozavide i mnogi tridesetogodišnjaci. Tokom razgovora pijuckali smo rakijicu, koju je prošle jeseni ispekao zajedno s kumovima, a posle razgovora bio sam prinuđen da budem počašćen fantastičnim sarmama, koje je spremila Slađana, ljubav njegovog života. I samo da znate, ako ikad dođete kod njih u goste, Bulići će se smoriti ne samo ako odbijete da vas nahrane, već i kad učtivo odbijete repete.

WS: Za koji mesec ući ćete u osmu deceniju, izgledate kao da ste ušli u šestu, pa i mlađe, a duhom ste kao da vam je dvadeset godina. Sa kog izvora crpite neograničene količine pozitivne energije?

Kad sve saberem i kad stvarno ozbiljno promislim o tome, čini mi se da je najvažnije bilo to što sam „ozbiljni“ deo života počeo sa nekih deset godina zakašnjenja u odnosu na ostale iz moje generacije. Zaposlio sam se u trideset drugoj, kao novinar u „državnoj službi“, na televiziji sam počeo da radim kao voditelj u četrdeset četvrtoj, prvu knjigu sam napisao u četrdeset osmoj, a film (Lepa sela lepo gore, prim. aut.) prema mom tekstu snimljen je u mojoj četrdeset sedmoj. Tako ozbijne stvari ljudi ipak obave nešto ranije. Moja je sreća što sam za sve poslove kojima sam se bavio imao predigru, koja možda na prvi pogled ne deluje važno. Evo, na primer, televizija – svi su se čudili kako nemam tremu pred kamerama, a ja sam od šesnaeste do dvadeset druge godine imao rok sastav, dakle, sve to vreme si u situaciji da nastupaš pred nekim, neko te gleda, pa sam igrao odbojku, znači opet nastupaš pred nekim, psuju te iz pubike, prete ti, navijaju za tebe, dakle, sticao sam neku rutinu kada je reč o pojavljivanju pred drugima. Druga stvar je fizičko iznurivanje koje ti donosi stalno radno vreme, kada ustaješ svakog jutra u sedam, kada postaješ mašina, dolaziš kući oko tri, kako je to nekada bilo, e, ja sam to sve izbegao do svoje trideset druge godine. Mada, čak ni tada nisam upao u tu mašinu koja melje lude, jer sam radio u Omladinskim novinama. Bila je to srećna okolnost, jer u omladinskoj štampi nisi morao da ideš kod nekog u kancelariju po svoje mišljenje, kako je to bilo u partijsko doba u štampi za odrasle. Način na koji sam se zaposlio dosta govori o tome – iz vojske sam slao neke tekstove za Omladinske novine, a kad sam se vratio kući nastavio sam da pišem u listu Novi Beograd. U opštinskim novinama se dobro izvežbaš kao novinar. Pet godina kasnije, na ulici me sretne urednik Omladinskih novina Milomir Kragović i kaže mi: „Ej, pa ti si pisao one dobre tekstove, hajde javi nam se sutra, možda bi mogao nešto da pišeš za nas“. A ja imam trideset dve godine i dete. Prvi zadatak mi je bio da napišem tekst o nekom momku koji je dobio nagradu za podvig godine, koji je spasavao povređene u eksploziji butan boca na Dorćolu i ja do četiri popodne napišem i predam reportažu, u sedam uveče zove me glavni urednik Grujica Spasović i pita: „Da li bi ti radio kod nas?“ „Kako da radim?“, pitam ja, a on odgovara: „Pa da se zaposliš“. Donesem sutra papire i tamo mi kažu: „Kako ćeš ti čoveče da radiš u omladinskim novinama, imaš trideset i dve, a zaposleni moraju da budu mlađi od dvadeset sedam? Tada su, zbog mene i Branke Krilović, promenili statut novina, kako bismo bili primljeni.

WS: Zbog čega ste zakasnili tih deset godina za svojim vršnjacima?

Ja sam dete IB-ovca, to je vrlo važno, a evo i zbog čega: godine 1975. baš su za mene raspisali konkurs u Borbi, koja je bila list Saveza komunista. Već sam pisao za rubriku „Naše oružane snage“, bio sam i rezervni vojni starešina, što se lepo uklapalo, predam ja dokumenta, a oni prime jednu devojku, da ne kažem sad s kojim fakultetom, veze nema s novinarstvom. Odem u uredništvo, a tamo mi kažu da im je u međuvremenu stigao dosije mog oca. Deca Golootočana su mogla da se zaposle, ali ne i da dođu na neka bitna mesta, da ne ispadne kako genetski IB-ovski materijal može daleko da dogura. Koristili su, dakle, nečiji talenat, ali samo dotle dok oni mogu da upravljaju tobom, a ne ti njima.

WS: Trileri koje proteklih godina pišete o avanturama novinara Novaka Ivanovića bez izuzetka završavaju na vrhovima top-lista najprodavanijih knjiga. Kako je došlo do nastanka ovog serijala?

U prva četiri romana koja sam napisao za Narodnu knjigu, a koja su pre nekog vremena objavljena i u Laguni pod objedinjenim nazivom Devedesete, glavni junak je takođe bio novinar. Novak Ivanović je možda uspešan i zbog toga što takvo novinarstvo danas više ne postoji, a devedesetih je postojalo. Novinari su tada bili istraživači i analitičari, a danas toga više nema. Novak Ivanović je na neki način detektiv. Treba da budeš izuzetno pronicljiv pa da među silnim policijskim izveštajima kojima su danas zatrpane novine provališ šta je podmetnuto, a šta nije. Na primer, i dalje se svakodnevno pojavljuju nove verzije atentata na Zorana Đinđića. Sve te verzije ne puštamo ti i ja, jelʼ tako, ne pušta ih moj komšija sa prvog sprata, već ih puštaju razne frakcije unutar policije i unutar mafije, koja je povezana s policijom, a što više verzija, to smo dalje od istine. U poslednjem romanu imam jednu ministarsku seks-aferu koja strašno miriše na jedan slučaj od pre otprilike godinu dana. Reč je o jednoj smrti, za koju se sve više čini da je epilog seks-skandala u koji su umešani ljudi iz vrha politike, a sve to se zataškava. E, Novak Ivanović rešava takve slučajeve. Ipak, možda je „lepak“ na koji se hvataju čitaoci ipak mešavina religije i istorije sa stvarnošću i sadašnjošću. U poslednjem romanu sam, na primer, opisao kako je moguće rešiti jedan aktuelni slučaj poznajući istorijat freske Belog anđela. Dakle, kombinujem rešavanje tajni današnjice s rešavanjem tajni iz prošlosti, koje su nam nedovoljno razotkrivene, jer smo živeli u društvu u kome je od nas skrivano mnogo toga. Kad na književnim večerima počnu da mi postavljaju pitanja u vezi sa aktuelnom političkom situacijom, ja pozovem da podignu dva prsta oni koji su bili na ekskurziji na Kosovu. Od pedeset ljudi na književnoj večeri, ne možeš da nađeš dvoje koji su bili tamo sa školom. Dakle, svesno je rađeno na tome da se izbrišu neki važni delovi istorije našeg naroda, ko smo, šta smo i odakle smo. Dok su deca iz Zagreba dolazila kod nas, spavala nam u kućama, mi na Kosovo, pa ni u Crnu Goru, nismo maltene ni zavirili. Kao da je neko namerno hteo da nam usadi u glave da su Crnogorci i Srbi dva različita naroda.

WS: Dakle, Novak Ivanović istražuje našu prošlost u ime onih koji čitaju njegove avanture?

Poenta je da čitalac malo mućne glavom, tačnije da uđe u Novakovu glavu i da počne da razmišlja kao on. U poslednjem romanu sam mu priredio tešku muku i ostavio nedovršenu priču. Otimaju mu dete i teraju ga da piše onako kako oni žele. Čitaoci mi se žale: „Zašto nisi završio knjigu?“, „Gde je hepiend?“ To je zato jer je kraj romana uvod u novu knjigu, koja će se dešavati na Kosovu, u Prizrenu. Tamo sam služio vojsku i spremam se da odem ponovo. Jedan čovek iz Prištine, Albanac iz Prizrena, koji se školovao u Beogradu, poručio mi je da bi jako voleo da budem njegov gost na ručku, u Prizrenu. Planiram da mu se javim, da me dočeka na granici, pa da odemo u Prizren, da ponovo obiđem Dušanov grad i druge znamenitosti.

WS: Da li postoji knjiga koju želite da napišete ali još uvek čekate pravi trenutak?

Ne postoji, jer sam je napisao. To je Oko otoka. Kad se uzme ono kroz šta sam prolazio tokom života, tu knjigu je na prvi pogled trebalo mnogo ranije da napišem, ali sam imao problem, jer otac uopšte nije hteo da mi priča o Golom otoku. Pričao je Dušanu, mom najstarijem sinu, koji je čak 2009. otišao na Goli otok, morao je da ode tamo, strašno ga je to opterećivalo. Diplomirao je na fakultetu sa temom o Golom otoku, doneo je kamen odande i ostavio dedi na grobu. Moj otac je mom sinu stalno govorio: „Neću da pričam onom tvom ludom ocu, on će odmah o tome da piše“. Da sam tada pisao o „čistoti“ ljudi koji su tamo bili zatočeni, napisao bih pogrešnu knjigu. Kasnije sam imao četrnaest ljudi sa Golog otoka u Biserima, pročitao sam tri knjige o Golom otoku, koje niko nije hteo da objavi, a koje su pisali i slali mi ih bivši zatočenici, čak sam postao počasni član Udruženja Golootočana. Te knjige izdavači nisu želeli, jer su ljudi imenom i prezimenom pisali o tome ko je kome šta radio i kako. U tim razgovorima sam shvatio zašto ti ljudi toliko ćute. Tu je razočaranje u svoje drugove, razočaranje u ideje, ali ih je sramota bila i sebe samih. Kada su dolazili na Goli otok oni su prolazili kroz špalir robijaša koji su morali da „puste ruku“ na novog. Svako od njih mi je rekao: „Znao sam ko mi je od njih prijatelj po jačini udarca“. Taj jako važan deo knjige, ne bih imao da sam je pisao ranije.

WS: Radili ste u svim medijima, u novinama, časopisima, na radiju, na televizijskim stanicama ste i dalje aktivni. Nema tog programa koji ne možete da vodite, nema tog medija kome ne želite da date intervju, a deluje kao i da nema tog trenutka u kojem će Vam novinarstvo, bez obzira s koje strane mikrofona se nalazite, dosaditi. Da li je reč o profesionalizmu, ili je možda to preraslo u fanatizam?

Fanatizam nije, velikim delom je profesionalizam, a jako je važno i ono o čemu sam već govorio – ne uleteti nespreman u neki posao, posebno televizijski. Prvi preduslov za pisano novinarstvo jeste da si pismen i da si znatiželjan, ali i da vučeš ka literaturi, da tekst bude zanimljiv za čitanje. Savladao sam, dakle, najpre pisano novinarstvo. Pa sam bio na radiju, čitao sam satirični komentar dvaput nedeljno u najslušanijoj emisiji Radio Beograda tog doba Argumenti. Onda smo nas šestorica saradnika Ježa na Drugom programu Radio Beograda čitali satiričnu priču. Na radiju sam naučio kako ispravno treba da se govori. Onda je na red došla televizija. Dunja Lango je htela da se u Nedeljnom popodnevu na televiziji čitaju moji satirični tekstovi i kada me je videla, rekla je: „Pa Vi imate i stas i glas, zašto ne biste Vi ovo čitali“. Tada mi je bilo trideset i sedam godina, a ovaj primer pokazuje kako se nekad gledalo na to koga ćeš i kako da dovedeš na televiziju. Početkom devedesetih, kada smo u Dugi pisali o svemu, kada je Arkan zabranio da ga pominjem u tekstovima, svi su nam govorili: „Jao, ala ste Vi hrabri“. Meni u to doba nikada nije padalo na pamet da prekinem da pišem i pored svega što smo doživljavali. Hrabrost je samo pitanje morala – ili se baviš tim poslom, ili se ne baviš. Da mi je jednom u životu supruga rekla: „Čoveče, promeni posao“, ja bih ga možda i promenio. Ali nije, čak ni kada su me jednom prilikom, početkom devedesetih, jurili kolima po Šumicama, sa nalogom, kako se kasnije ispostavilo, da mi promene lični opis zbog tekstova koje sam pisao o pojedinim političarima.

WS: Bavili ste se profesionalno odbojkom, pa ste prešli u rekreativce. I dalje igrate dvaput nedeljno. Kako i kada ste počeli da se bavite sportom?

Za razliku od današnjih klinaca, mi smo imali detinjstvo nalik avanturama Toma Sojera i Haklberija Fina. Posebno mi s Novog Beograda – imali smo Bare, imali smo Bežanijsku kosu, stalno smo bili upućeni na fizičku aktivnost, a zatim i na bavljenje sportom, profesionalno ili rekreativno. Dalje, škole su tada bile drugačije. Svakog dana smo imali po neku sekciju. Ja sam išao u odbojkašku sekciju, fudbalsku sekciju, geografsku, koja je uključivala pentranje po Bežanijskoj kosi, biološku sekciju, u kojoj nas je nastavnica terala da idemo po Barama i hvatamo žabe i zmije, dakle stalno smo bili u pokretu, a danas je biološka sekcija, ako je uopšte i ima, sedenje uz kompjuter i gledanje slika daždevnjaka. Keva mi je nalazila žabe i daždevnjake ispod kreveta, opasne sam batine zbog toga dobijao. Igrao sam potom u gimnazijskoj fudbalskoj i odbojkaškoj reprezantaciji, a aktivno sam počeo da se bavim odbojkom u dvadeset prvoj godini. Danas deca koja treniraju počinju sa deset godina, a to je još i sreća, jer ako ne treniraju, onda nemaju nikakvu fizičku aktivnost. U današnje vreme sa mladim generacijama je počelo da se radi od 2000, a rezultati su postali vidljivi tek 2007. Devedesetih se nije vodilo računa o deci, a ja sam moje blizance terao da se bave sportom – prvo su sa šest godina išli na karate, kad su shvatili da tamo ne mogu da se biju, onda su me molili da ih prebacim na fudbal, gde se stvarno biju, ali pošto su bili tantuzi za fudbal, u desetoj godini počeli su da treniraju košarku, pa na kraju odbojku. Imajući u vidu koliko je sport meni pomogao u životu, ukapirao sam koliko će i njima bavljenje sportom biti od pomoći. Bio sam ubeđen da će ih sport spasiti, što se i dogodilo. Nemirni duhom, psihički su bili predisponirani da se lako nađu na drugoj strani, ali pošto su svake večeri od osam bili na treninzima, a i ja sa njima, to nije moglo da se dogodi. Kasnije su obojica završili Višu trenersku i danas su uspešni kako kao igrači, a još više i kao treneri. Dakle, igrao sam odbojku od svoje dvadeset prve do trideset šeste, prvo u Radničkom, pa u IMT-u, pa sam od trideset osme do četrdeset pete igrao fudbal, jer sam tada bio redovni saradnik Ježa, gde se igralo redakcijski i onda sam primetio da kako ulaziš u godine, sve lakše dolazi do povreda. Objašnjenje kako mogu da igram odbojku i u ovim godinama je to što nema fizičkog kontakta. Na DIF-u postoje tri sale i u svlačionice ulaze istovremeno fudbaleri, košarkaši i odbojkaši. I dok mi pevamo pod tuševima, ovi psuju jedni druge. Odbojka mi sve ove godine pomaže ne samo fizički, već me i duhovno održava, što pomaže da čovek ostane dugo mlad.

WS: Veliki ste gurman, to nije tajna. Anegdote kažu da jedete kao mećava. Sa kumovima pečete rakiju od svih vrsta voća, koja nije na prodaju, već je poklanjate prijateljima. A opet, vitki ste i trezveni kao da ste juče stigli s radne akcije. Kako pronalazite pravu meru u jelu i piću? Ili je možda prava mera pronašla Vas?

Dosta toga je u genetici. Otac mi je bio sa Durmitora, a majka Cetinjanka, oboje su bili vitki. Druga važna stvar je ishrana – na Durmitoru nisam nikog video da peče meso, tamo se meso bari. Jako je važno da jedeš namirnice koje su poreklom s podneblja na kojem su živeli tvoji preci. Ljudi će biti vitkiji i zdraviji ako jedu ono što je u genima njihovih predaka. Moja supruga zaista sjajno kuva i jedino novo što ubacuje u jelovnik jesu začini. U redu je kineska kuhinja, ukusno je to, ali geni je baš i ne prepoznaju. Inače, tačno je da mogu mnogo da pojedem, ali se mnogo i trošim. Svakog dana mi je u nekim novinama izlazio po jedan tekst. Recimo, u Dugi dobijem zadatak da uradim dva teksta, ja im odnesem četiri, istovremeno i za Zum reporter, pa za Dvoje. U vreme kada sam bio proglašavan za voditelja godine, radio sam na tri televizije, radio sam u Dugi, pisao knjige i tekstove za druge časopise i uvek sam bio u pola četiri kod kuće, to jest na ručku, što je jako važna životna institucija, kako za odrasle, a još više za decu.

WS: Još jedne tradicije se čvrsto držite – igrate preferans sa kumovima. Poznato je da Vam je taj ritual toliko važan, da termine svojih gostovanja van Beograda prilagođavate terminima igranja preferansa i odbojke. Očigledno je reč o nečemu većem od obične igre?

Evo koliko je važno igranje preferansa: pre svega igram ga s ljudima od kojih jednog poznajem od sedmog osnovne, a drugog od prvog razreda gimnazije. Ima li šta veće? Preferans smo igrali još u gimnaziji. Na početku smo igrali nekoliko puta nedeljno, a jedanput nedeljno igramo poslednjih trideset i pet godina. Na kraju godine, pobedniku dvojica poraženih kupuju pehar. Imam više pehara iz preferansa nego moji klinci koji se bave sportom, a vala i kum Danilo, čiji je stariji sin bio teniski šampion. Inače preferans nije preferans, ako sto nije pun dobre klope i pića. To je dakle i gastronomsko druženje. A onda to druženje postane i malo brojnije, jer dođu i takozvani kibiceri, da nas gledaju kako igramo, naši višedecenijski prijatelji, naravno. Ta noć prođe pre svega u smejanju. Kad ugovaram književne večeri, kažem: „Ne može ponedeljak i četvrtak, jer tada igram odbojku, ali morate da sačekate da vidim s kumovima kada igramo preferans. Po papiru na kom se upisuju rezultati preferansa može da se vidi i kako koji od igrača ide kroz život. Preferans je, pre svega, trening ljudskog duha.

WS: Snažne prijateljske veze koje s lakoćom ostvarujete gde god se pojavite pretvorile su Vaš društveni život u ekstremni sport. Večere, smejanje, sviranje, pevanje, iz dana u dan, iz godine u godinu. Iz kog je vremeplova ispalo Vaše društvo?

Svi moji kumovi i prijatelji su išli sa mnom u razred u gimnaziji. Gotovo svi oni su deca vojnih lica. Ja i danas među svojim vršnjacima prepoznajem decu vojnih lica po odnosu prema porodici i prema životu. Ključna je bila čvrsta ruka oca, ali ne toliko čvrsta da te omete u razvoju. Novi Beograd je bio Jugoslavija u malom, takav prepun vojnih lica i njihovih porodica. Nas četvorica smo u to vreme imali rok sastav Zlatna sidra i svi smo se međusobno okumili. Osim toga, imali smo i fantastičnu razrednu Radu, koja nije imala dece. Ona je dolazila na sve naše rođendane, kada smo završili gimnaziju, muž i ona su podigli kuću u Guncatima, gde smo mi, bivši učenici, često dolazili na roštilj. Ona je, dakle, nastavila da nas okuplja. Za svaki Osmi mart smo se nalazili kod nje kući. Svake godine, od završetka gimnazije, mi pravimo novo matursko veče. U socijalizmu su svi imali isto i nije bilo materijalne zavisti, to je takođe veoma važno za dobro drugarstvo. U muškom delu društva vladao je kodeks da ne smeš da se zabavljaš sa devojkom s kojom se zabavljao neko od tvojih drugara, a to danas nije tako.

 

WS: Koja vina pijete, u kojim situacijama i u kojim količinama?

Iskreno rečeno, retko popijem više od dve čaše, iako volim vino. Slađe mi je popiti čašu vina posle ručka od bilo kog deserta. Imamo više od dvadeset vrsta vina kod kuće u svakom trenutku. U poslednje vreme pijemo aleksandrovačku Tamjaniku, od Spasića ili Minića. Kada smo bili studenti, pili smo Banatski rizling i kutijevačku Graševinu i to sa kiselom vodom, dakle malo lošija vina, tipično za omladinu tog vremena. Danas mogu da priuštim kvalitetnija vina, obišao sam nekoliko vinarija u aleksandrovačkom kraju, bio sam i kod Radenkovića, bio sam u Skovinu u Skoplju, a prošle godine sam bio Vitez Portugizera, vinarije Mačkov podrum. Probao sam i crvena vina, ali mi se od njih misli uskovitlaju, svašta mi pada na pamet uveče (smeje se). Među njima bih izdvojio Primitivo, koji pijem kada se sa društvom nađem u Zvezdara teatru, ili Aurelius, koji pijem u restoranu Sinđelić.

WS: Da li su se vina našla i u Vašim knjigama?

U poslednjoj knjizi sam opisao vinograde manastira Krka, kao i vina koja tamo proizvode. Opisao sam u knjizi Simeonov pečat hilandarsku vinariju, gde sam uživao u vinu koje se toči iz bureta zapremine osamnaest hektolitara. Zanimljivo je da sam tamo video vinograd koji je monasima pedesetih godina prošlog veka projektovao Dobrica Ćosić, po obrazovanju kalemar. Iako su se pojedini monasi bunili, tadašnji iguman je zaključio da je dobro delo dobro, bez obzira na to što ga je učinio komunista. U istoj knjizi opisao sam ruke kalemara u vinogradu. Obično im fali prst ili deo prsta, dešavaju se nesreće tokom kalemljenja. Pošto razgovaramo neposredno pred 14. februar, treba uvek naglasiti da taj dan Srpska pravoslavna crkva slavi kao praznik Svetog Trifuna, zaštitnika vinove loze i vinogradara, a kod nas se primio uvozni Dan zaljubljenih. Mada, kada zamišljam dvoje zaljubljenih, uvek ih zamišljam kraj kamina, sa čašama vina u rukama.

2017-05-09T19:39:19+00:00 March 11th, 2017|Categories: Intervju|Tags: |0 Comments

Leave A Comment